Уједињене Нације
Међународни суд за кривично гоњење
особа за озбиљно кршење међународног
хуманитарног права почињеног на
територији бивше Југославије од 1991.год.
| За: Патрика Тореза Лепеза, Шефа Истраге | Од: Емона Смита, Вође Мисије у Скопљу и Приштини |
| Факс бр: 8586 | Факс бр: 8942 |
| Тел бр: | Тел бр: |
| Пажња: По упутствима Патрика Лепеза Тореса | Реф: RP/79/03 |
| ДАТУМ: 30.ОКТОБАР 2003 | Бр страна |
| Издао Е.S. | Одобрио: E.S. |
Предмет: ИЗВЕШТАЈ СА ПОСЕТЕ И САСТАНКА
ГЛАВНОГ ТУЖИОЦА И ДИРЕКТОРА ОДЕЉЕЊА ПРАВОСУЂА, УНМИК
ПАТРИК:
У току посете од 23. Октобра 2003, сусрео сам г. Паул-а, Директора одељења правосуђа УНМИК јуче увече (29.октобра)
Наћићете у прилогу:
a) Албанско питање обележено Анексом „А“
Молим нађите приложене релевантне материјале добијене од Одељења Правосуђа (DOJ) који се тичу овог питања. Фотографије локација биће пружене касније.
b) Случајеви Ратних Злочина – Прелиминарна истрага - УНМИК обележено Анексом „Б“
Молим нађите тренутне листе
c) Информације које се тичу УНМИК хапшења Ратних Злочинаца обележено Анексом „Ц“
Молим нађите „Захтев за спровођење истраге“
Поздрав
Емон ДЕЛОВОДНИК
Белешка о поверљивости
Анекс „А“
ПОВЕРЉИВО
ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ПУШТАЊЕ У ОПТИЦАЈ
ОВА ИНФОРМАЦИЈА ПОДЛЕЖЕ ЗАКОНУ О ПОВЕРЉИВОСТИ У ОДНОСУ НА НОВИНАРЕ
Сиже
Почевши средином 1999 (а вероватно и раније), између 100 и 300 људи је отето и одведени камионима и комбијима до пртворских просторија у или у близини саверно Албанских градова Кукеш и Тропоја. Већина ових људи су били Срби мушкарци са Косова заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од ових заробљеника (24 до 100) је пребачено из Северне Албаније у секундарне затворске просторије (приватнекуће и запуштена индустријска постројења) у централној Албанији, у главном у близини градова Бурел, око 110км југозападно од Кукеша. Затвореници су такође пребачени у затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.
Заробљеници одведени у централну Албанију су опет пребачени, у мањим групама, у приватну кућу јужно од Бурела која је преуређена у приватну клинику. Тамо су медицинска опрема и особље употребљени да ваде унутрашње органе од заробљеника, који би затим умирали. Њихови остаци би били закопани у близини. Органи су транспортовани до аеродрома Ринас поред Тиране (око 75км југозападно од Бурела) и авионом одвожени у иностранство). Други заробљениди одвођени у кућу-клинику крај Бурела су укључивали мањи број жена са Косова, из Албаније и Источне Европе. Последња испорука заробљеника у кућу-клинику је пријављена у пролеће или рано лето 2000.
Додатно уз заробљенике одведене живе у Албанију, непознати број тела српских цивила убијених на Косову су транспортована у Албанију и закопана на забаченим локацијама.
Овај сиже је заснован на интервјуима са најмање 8 извора, који су сви Албанци са Косова или из Црне Горе који су служили у ОВК. Четири извора су директно учествовала у транспорту најмање 90 етничких Срба и других до затворских локација у северној и централној Албанији. Од њих четворо, троје је испоручивало заробљенике до куће-клинике јужно од Бурела, два учесника тврде да су учествовали у одлагању људских остатака у близини куће а један извор тврди да је учествовао у испоруци делова тела и/или органа до аеродрома Ринас крај Тиране. Ниједан од извора није био сведок медицинских операција.
Према свим изворима, транспорти и хирушке процедуре су спровођење уз знање и/или активно учешће средњих и високих официра ОВК, као и доктора са Косова и из иностранства. Операцију су подржавали људи са везма у Албанској тајној полицији-оперативцима бившег режима Сали Берише.
ЛОКАЦИЈА МЕСТА
Кућа где се наводно догађало вађење органа налази се 14,58км јужно од Бурела, приближно 41032’49’’ северне географске ширине и 20000’19’’ источне географске дужине. Кућа се налази у сеоцету Куртеши, које се налази 6 км западно од главног пута који повезује Бурел и Клос (Klosi). Раскршће земљаног пута до Куртешија је око 8,57км јужно од првог моста јужно од Бурела.
ИЗВОРИ
Наши извори су тражили да се сакрије њихов индетитет. Они су индетификовани бројевима.
1. Етнички Албанас са југозападног Косова који је служио као возач и борац ниског ранга у ОВК током рата. Тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у других до затвора у северној и централној Албанији.
2. Етнички Албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је углавном као борац ниског ранга и возач. Тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других до затвора у северној и централној Албанији и у одлагању људских остатака у близини куће-клинике јужно од Бурела.
3. Етнички Албанац са северозападног Косова који је био возач и чувар током рата додељен регионалном штабу ОВК. Тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других до затвора у северној и централној Албанији и у одлагању људских остатака у близини куће-клинике јужно од Бурела.
4. Етнички Албанац из Црне Горе. Служио у ОВК као командир вода. Тврди да је директно учествовао у закопавању Српских Цивила на Косову и у транспорту затвореника са Косова у северну Албанију.
5. Етнички Албанац са Косова који је био логистички оперативац нижег ранга у ОВК. Тврди да поседује директна знања о транспорту заробљеника са Косова до северне и централне Албаније. Његова директна улога остаје нејасна.
6. Етнички Албанац из Призрена који је био притворен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са Српским властима. Држан је заједно са својим братом у бази ОВК у Кукешу. Ослобођен је и вратио се у Призрен након рата (брат му је умро у затвору у Кукешу). Тврди да је видео Српске заробљенике држане у бази ОВК у Кукешу и да је „чуо“ да су неки Срби одведени у Бурел.
7. Етнички Албанац из Црне Горе који је служио као војник нижег ранга у ОВК. Тврди да је видео Косовске Србе у приватним затворима у северној Албанији.
8. Етнички Албанац католик који је служио под покојним Командантом Дринијем. Тврди поседовањем индиректног знања о транспорту заробљеника са Косова до северне Албаније.
ЖРТВЕ
Листа садржи имена заробљеника који су по извештају одведени у Албанију.
1. Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране извора 2 и 1 у групи Срба транспортованих из села у близини Суве Реке до Албаније крајем Јула или почетком Августа 1999.
2. Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране извора 2 у истој групи Срба транспортованих из села у близини Суве Реке до Албаније крајем Јула или почетком Августа 1999.
3. Златко Антић. Виђен на Косову од стране извора 2 у групи Срба транспортованих са локације у близини Призрена у Јулу или Августу 1999. Извор 1 каже да је његов пријатељ такође видео Антића у групи заробљених Срба али верује да је Антић можд аубијен пре него што су стигли у Аллбанију.
4. Синиша Витошевић. Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
5. Градимир Мајмаревић. Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
6. Драгољуб Славковић. Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
7. Младен Васић. Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
8. Милета Ђукић Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
9. Пера Ристић. Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
10. Слађана Фан. Виђена од стране пријатеља извора 1 у затвору у Пешкопију у Септембру или Октобру 1999. Извор 1 каже да је видео жену кој аличи на Фанову у Албанији и верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.
СВЕДОЧЕЊЕ
Већина извора је била вољна да пружи кратке одговоре и покушала да умањи своје специфичне улоге у операцији. То је делимично захваљујући страху да би информације
ИЗВОР#2
Овај човек се сећа учешћа у три транспорта заробљеника и људских остатака са Косова до северне Албаније и две испоруке заробљеника до куће-клинике у централној Албанији.
„Моја прва испорука са Косова била је око 20. Јула, друга је била око 23. Јула, а последња је била почетком Августа. Ујутру 20. Јула (дан више или мање) био сам у градићу мог села, источно од Пећи. Дошао сам да видим мог надређеног (PA). Рекао је да му је затражено од RZ да нађе возача за неки посао. Знао сам да је група (или „банда“) опасна јер су били добро познати по убијању Срба у Пашином Селу. У то време у нашем градиићу није имало Срба. Речено ми је да би требало да возим камион од Пећи до Призрена. PA ми је рекао да урадим посао и да ћутим и заборавим задатак да би могао да доживим старост. Дат ми је прашњави и прљави SAAB. Хладњача (у контејнеру) није радила. Возио сам од Пећи до Призрена 80км. Возио сам сат ипо. PA је био једини самном у камиону. Након доласка у Призрен ркао ми је да упутим да Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо крај Љутоглаве а онда смо скренули 1 км након Љутоглаве. Љутоглава је између Суве Реке и Призрена. Скренуо сам десно. Тамо је билаједна велика троспратна кућа са десне стране и ту сам скренуо десно и возио између 100 и 200 метара. Тамо је било 30 зтвореника, укључујући једну жену, који су нас чекали и 10 војника ОВК. Затвореници су очигледно дуго ходали. Били су прашњави и прљави а неки од њих су имали модрице. Атмосфера је тамо била нормална и у почетку сам мислио да ће бити размењени з анаше људе. Тамо је био један војник ОВК који је испитивао неколико Срба. Један од њих је рекао да је Драган Јаћимовић из Шилова. Имао је око 40 година. Шилово је у близини Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оцеруше и Гњилана. Људи су приморани да уђу у камион. Возио сам назад до Призрена. PA је сишао у Призрен а двојица војника ОВК који су ми се придружили у кабини остали су током целог пута. Они нису били у униформама. Имали смо дискретну пратњу у Голфу 2 са четри припадника ОВК у њему. Један од ОВК људи у кабини је био веома непријатан. Питао сам га за дестинацију. Рекао ми је да умукнем и да возим.
Док смо напуштали Призрен морао сам да станем јер је једно од возила имало проблем са гумом.
У близини главног пута је стигла (засебна) група заробљених Срба. Џип је полако возио испред њих са члановима ОВК у њему. Четири или пет војник ОВК је ходало уз Србе. Застали су да попуше цигарету. Међу људима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Радио је као конобар у Војном клубу у Призрену. Био је мршав око тридесет
година стар. Неколико Срба је носило униформе. Речено ми је да су то заробљени полицајци (МУП) и војници. Питао сам једног припадника ОВК шта ће урадити са њима. Рекао ми је да ће упражњавати сечу дрва (обарање дрва) у Албанији. Група је скренула десно са главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик.
Возили смо до Кукеша. Границу смо прешли на Морине. Саобраћај је био веома густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћале и билао је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли смо у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат ипо. Када смо стигли у Кукеш кренули смо другим путем и скренули ка северу а онда испоручили Србе. Онда смо се одвезли назад у Призрен.
23. Јул
Иста два ОВК човека који су с се возили самном у кабини на првом путовању. Иста рута, исти камион. Овог пута смо возили даље од предходног места на путу за Суву Реку. Стигли смо скоро на 1,5 км пред улаз у Суву Реку. Тада сам скренуо лево на неки сеоски пут. Чекала нас је ОВК група коју је предводио Исмет Тара. Овог пута сам видео лешеве увијене у сиву војничку ћебад. Осетио сам мирис крви па сам знао да су свежи. Оба пола мада углавном мушкарци. Утоварили су лешеве у камион. Непријатни човек из ОВК из камиона ми је рекао када је камион натоварен: „Погледај ово добро. Мој брат је завршио у Трепчи“ (верује се да су тела неких етничких Албанаца уништена у индустријском комплексу Трепча). Сипали су „Капорит“ прашак који користимо за дезинфекцију и против смрада. А онда истим путем до Кукеша. Стигли смо око 12.30. Овај пут сам скренуо на југ. Мислио сам да су то била тела људи из околине Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када смо стигли на место видели смо Енвра Цокољија из SHIK (Албанска обавештајна служба). До 1991. Био је у српском МУП-у у Приштини. Људи у пратњи из Голфа 2 су истоварили камион. Користили су маске и рукавице поново. Око 15 рупа је вћ било ископано када смо дошли. Два леша у једну рупу. Требало нам је сат ипо да завршимо. Место је веома забачено. Личи на Афганистан, само има више дрвећа. Онда смо се вратили у Призрен а из Призрена у Пећ где сам вратио камион људима који су ми га дали. Након повратка из Албаније непријатни човек ми је рекао да ћемо бити у контакту.
2. или 3. Август
Било је око 10 или 11 ујутру. Нисам сигуран али било је преподне. Добио сам позив од непријатног типа. Незнам одакле је али сам сигуран да није из Пећи. Рекао ми је да имам товар да превезем. Дошао сам до Капишнице у Пећи. Стара Мерцедес камион хладњача је била тамо. Била је већ натоварена са катанцима и ланцима на задњим вратима. Исти тим у пратњи у Голфу 2 и иста двојица су била самном у кабини камиона. Овај пут сам возио у Морину, а не у Морине, а онда до Тропоје. Било је потребно 1 сат и 45 минута да стигнемо до Тропоје из Пећи. Киша је ромињала у Морини. Иста процедура као и пре. Све добро организовано, гробови већ припремљени. Било је потребно око сат ипо да се
заврши. Овај пут ми је било теже јер је то било веома високо у планинама и било је стрмо па сам имао проблама са камионом возећи га све до горе. Три човека су нас челкала тамо. Био сам у камиону све време.“
Извор #2 каже да је бар 2 пута путовао до куће-клинике јужно до Бурела. Прво путовање је било у Октобру 1999. Возио је четворицу или петорицу Срба из Кукеша до куће јужно од Бурела и испоручио их човеку по имену Бесиму Вокши (ОВК оперативцу са надимком „Кинез“). Извор описује кућу као традиционалну и релативно велику, подељену у два дела. Каже да је на крају земљаног пута неких 20 минута са главног пута јужно од Бурела. Каже да је кућа офарбана светло-жуто и да власник нијеиз истог клана као други становници села. Заробљеници су држани у бараци иза куће. Друга испорука се догодила у Мају или почеткм Јуна 2000. Извор је довезао неких 20 жена углавном словенског порекла из Источне Европе и бившег СССР-а. Извор се присећ ада камион није имао прозоре и да је вентилација била слаба и да када су отворили задња врата морали су да помогну неколиицни девојака које су се умало угушиле. Извор каже да су испранили камион. Пет жена је одвојено од групе и одвежене су до куће јужно од Бурела. Извор каже да му је касније наређено да одпрети возило које је превозило делове тела или органе до аеродрома Ринас поред Тиране. Наређено му је да се касније врати до куће и да помогне да се закопају (или поново закопају) људски остаци који су били у црним врећама. Пружио је још један опис куће и околине и коначно нас путем мобилног телефона упутио ка месту. Када су му дате слике десет различитих кућа извор је индетификовао назначену кућу. Рекао је да су људски остаци закопани на неколико места у близини куће као и на оближњем гробљу. Извор 2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Ћлан породице нам је рекао да верује да је убијен због неплаћених дугова. Породица није пронашла његово тело нити је пријавила његов нестанак властима због страха од одмазде. Нисмо били у могућности да добијемо потпуни опис његових путовања до клинике-куће.
Извор #1
Овај човек се сећа учешћа у једној испоруци заробљеника са Косова до северне Албаније и барем 5 испорука заробљеника до приватних кућа у централној Албанији.
Умешан сам у превоз заробљеника средином Августа 1999. Позвали су ме неки људи чланови ОВК. Био сам под неком врстом обавезе да радим оно што ми кажу. Знао сам путеве у Албанији веома добро јер сам превозио „проститутке“ тамо (у и са Косова и Македоније). Мој командант је рекао да бих пошто знам путеве требао да возим.
Средином Августа су ми рекли да идем до Криве Реке. Када сам стигао рекли су ми да морам да одвезем неке људе до Албаније. Људе сам покупио тамо, 4 Србина. Било је касно поподне и отишли смо за Призрен. Били смо у старом Фолсфагену комбију. У кабини је самном био човек, а двојица других са Србима чије суруке биле везане иза њихових леђа а затим и за комби. И били су још тројица других људи који су били у
у колима из пратње. Знао сам друге момке јер смо заједно били у ОВК. Нисам знао ко су били Срби. Били су у касним 20-им или раним 30-им. На основу њихове појаве и одеће изгледали су као сељаци. Речено нам је д ане разговарамо са њима (Србима) али током пута су нас стално питали где их водимо. Стражари позади су одржавали тишину. Рекли су им да ућуте или ће их пребити. „Водимо вас да сечете дрвеће и радите на фармама“. У Призрену нам је речено да не тучемо затворенике, већ да их пажљиво чувамо. Ово је био први пут да сам чуо овако нешто и то ме је изненадило пошто смо пре тога увек могли да их бијемо (Србе) и да им ломимо руке и ноге по сопственој вољи. Било је пуно жена „проститутки“ тамо где смо преспавали у Призрену. Затвореници су спавли у другој соби. Следећег дана смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо на Моринама, тамо је била велика гужва, избеглице су се враћале и ми смо прешли без проблема. Стигли смо у Кукеш, нисмо се задржавали дуго и отишли смо у место звано Бичај. Тамо смо стали и срели су нас двојица тамних људи... можда Арапи... нисам сигуран које су националности били. Придружили су нам се и наставили смо ка југу. Онда смо отишли у Бурел. Преноћили смо у Бурел и ту је било више (исте врсте људи као и у Призрену) жена, људи, Срба. Сви на том месту. Они су (жене и Срби) били смештени у некој врсти магацина (складишту) а ми смо отишли у другу кућу да спавамо. Незнам сигурно колико је људи било у складишту, али сам чуо гласове па мислим да их је било 6, 7 можда 10. Чуо сам их да говоре Српски.
Следећег дан асмо их одвезли у кућу југозападно од Бурела у Фуше-Крује. Пре него што смо отишли, доктор је дао војнику торбу, црну ђачку торбу, мислим да је била пуна папира. Приликом свих следећих путовањаувек нам је давана акт-ташна или фасцикла са папирима коју би предали доктору када би испоручили заробљенике. Када смостигли била је ноћ и неколико људи нас је чекало. Тамо је био Албански доктор, Ђамил, гледао их је, посебно трупове и питао да ли су тучени. Шалили смо се на њихов рачун. Одвели су их и ја сам отишао у другу кућу где сам спавао и вратио се на Косово следећег дана. Друго путовање је било у Новембру или Децембру 1999. Био сам у Бурел након што сам возио неке жене. Возио сам друго возило, мерцедес комби. Ставилису 4 мушкарца Србина у комби. Били су млади и у доброј форми. Имали смо два човека у пратњи и возили смо до куће јужно од Бурела. Око 20 минута од Бурела пређете мост и скренете на земљани пут. Пут прати реку. Возили смо до краја пута где се налазила светло жута кућа. Била је стара и имала је стрехе. Код куће је било неколико људи и два доктора (тим људима су се обраћали са докторе). Један је био Арапин а други је био Албанац по имену Др. Адмир. Љиди (Срби) су били заиста нервозни. Срби су изведени из комбија и одведени у зграду (бараку или амбар) иза главне куће.
Треће путовање је било у пролеће 2000. Поново сам био у Бурел и одвео једног мушкарца Србина и једну жену Српскињу. Била је млада и причали су српски. Срби су били престрашени. У једном тренутку човек нам је затражио да га одмах убијемо. „Не желимо да будемо исечени у делове“, рекао је. Одвезли смо их до исте куће јужно од Бурела у рано вече.
Када сам извршио прву испоруку у Бурел мислио сам да их тестирају, узимајући им узорке крви. Раније сам чуо да су узимали уроке крви заробљеницима. Али то ме је збуњивало. Зашто?
Али након трећег путовања знао сам да се нешто друго догађа. Отишао сам у прву собу куће јужно од Бурела да пијем воду. Била је веом алита и осећао се веома јак медицински мирис. Подсетио ме је на болницу, знате, болесно сладуњаво и створило ми је мучнину. Желео сам да изађем одатле. Помислио сам како је ово једина кућа где сам доводио људе, али никада никог нисам покупио. У ово време сам чуо друге како говоре о органима, бубрезима и путовањима од куће до аеродрома.
Четврто путовање је било крајем Мајаили почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је наређено од стране SS да идем са још једним човеком у мирдите (област у Албанији око 30км северно од Бурела) да преузмем две женеи доведем их до куће северно од Бурела где су „проститутке“ и Срби држани. Била је на периферији ограђена као логорса две куће, неков вврстом амбара и старијом кућом. Једном сам видео доктора тамо, Арапина доктора мислим, који је водио рачуна о људима. Преузели смо девојке у Мирдите и одвели их до куће истог дана. У то време сам чуо да имају ултразвучну опрему у тој кући северно до Бурела. Спавао сам негде другде и следећег дана сам се вратио у кућу северно од Бурела и речено ми је да одвезем два Србина и три жене. Мушкарци су доведени са друге локације у близини Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе, мислим. Одвели смо их до куће јужно од града (кућа-клиника) и употребљене су за „резервне делове“.
Сећам се да сам био веома несрећан јер су то биле Албанске девојке. И биле су младе. Први пут нисам знао шта се дешава, други пут сам мислио да је у питању проституција, али трећи пут када сам схватио о чему се ради био сам ужаснут и само сам желео да се сакријем. Ово су били добри војници али су ме стварно разочарали.Мислио сам да се боре у рату али ово је нешто сасвим другачије.
Након четвртог путовања рекао сам им да сам болестан. Заиста сам и био болестан али сам команданту рекао да је у питању упала плућа и да морам да одем.
Извор#4
Овај човек је био умешан у закопавање Српских цивила убијених у околини Ђаковице. Такође је био укључен у најмање 3 транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.
После рата било је освете. Онда су почели да померају (живе) људе у Бичај и друга места (у Албанији). Било је такође и камиона са медицинском опремом и залихама из Приштине, Ђаковице, Призрена, (тамошњег КГБ), пребачених у Албанију. Одвели су групу људи, живих, из Призрена преко границе код Врмица дуж главног пута... Друга група је одведена преко Паштрик планине у Тропоју. То није био главни пут. Био је довољно широк за једно возило.
Наређено ми је од стране човека из јединице Џавида Елшанија (извор каже да је Елшани командовао 128 специјалном јединицом ОВК којаје носила црне униформе) да помаже у транспорту. Рекли су нам да идемо у Кукеш, а онда Бичај. Четворици нас је наређено да урадимо ово, али било је и других. У првој групи је било 15 или 20 људи, сви мушкарци. Били су здрави и јаки старости од касних 20-их до касних 40-их. Били су обични цивили Срби. Сељаци. Прва група је била из Зочишта, Ораховца, Мушутишта (село близу Суве Реке), Љубижда, Ретимља. Камион који смо користили је био обичан камион, попут камиона хладњаче. Није имао клима уређај нити ишта друго. Мислио сам да ће бити убијени али нам је строго наређено да не повредимо заробљенике, да не тучемо заробљенике и да им дамо храну и воду. Ово је било након осветниочких убистава, крајем Јула или почетком Августа.
Два аутомобила су ишла испред нас да осигурају да нас никонеће заустављати. Али никонас није зауставио. Седео сам поред возача. Стигли смо до границе брзо за 40 минута. Али пут на Албанској страни био је лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бичај. Возили смо до куће на периферији села. Друга група (Албански мушкарци) је била тамо и одвела заробљенике у кућу. Тамо је би оједан човек кога су људи звали доктор. Био је то Албанас са Косова. Људи у кући су поново причали о томе како заробљеници не смеју да буду малтретирани.
Други транспорт се догодио 4 или 5 дана касније. Било је 20 или 25 људи, углавном из Ораховца и Ђаковице.
Преузели смо их у близини ауто-школе у Призрену. Био је дан. Како возите са леве стране, према Албанији, ауто-школа је са леве стране и људи су тамо преузети. Камион је већ био тамо када сам стигао. Људи су билиистих година и здравља. Нисам препознао ни једног од њих. Било је мрачно у камиону. Упутили смо се ка граници, овог пута смоишли маленим путем кроз Насец преко планине Паштрик. У близини границе смо предали људе другој групи која их је одвезла у Албанију у Тропоју.
транспорт са Косова.
Извор је рекао да је касније посетио затвор у близини Кукеша где је држано више Срба. Рекао је да су му надређени рекли да су неки од заробљеника пресељени у централну Албанију. Рекао је да је чуо да су тестирања крви и урина спровођени над заробљеницима. Рекао је да му је неколико оперативаца нижег ранга причало о томе да су Срби били искоришћени због својих органа и да су вађења спроведена негде у централној Албанији.
Извор#3
Овај човек је одбио да одреди своју улогуу транспорту Срба у Албанију, али је назналио да је као возач и официр безбедности извео бар 3 путовања до околине Бурелија 1999. и 2000. и да су делимично у вези са тим што су заробљени Срби били држани у Албанији. Извор је описао једно путовање приликом кога је возио свог надређеног (оперативца ОВК) до куће јужно од Бурела. Тамо је његов надређени упућивао људе који су закопавали или поново закопавали људске остаке у врећама. Извор каже да је из кола гледао како је 10 до 20 тела закопано на малом гробљу око 1км удаљеном од куће. Извор је рекао да је човек који је управљао закопавањима Бесим Вокши. Показали смо извору слике 10 кућа из Албаније а он је изабрао исту кућу коју су и други индетификовали. Извор је такође рекао да је кућа, која је на фотографији офарбана бело, била офарбана жуто.
Клинт:
Као што ћете видети, неке од ових описа је тешко испратити. Мислим да би нашем истраживачу било од суштинског значаја да овај материјал прегледа уз мапу.
Мораћу да нађем начин да вам проследим детаље о локацији 3. Наш истраживач можда има више локација сада.
Сведок „Н“ каже да поседује лично знање о седам испорук адо Албаније. Био је возач.
Локација Један: Тропоја. Више гробова (очигледно не један заједничко гроб). Транспорт се догодио 2.августа или око тог датума 1999. Тела су однета из околине Пећи.
„Када се возите у Тропоју, око 1км или 2-3минута вожњескренете десно према Хошај. Прођите мост и идите на север. Прођите Гостуран, још увек идите на север, онда нешто касније прођете 2 извора са десне стране а онда постаје стрмије и кривудавије све до Маје Шкелзенит. Све до краја кривина имате букову шуму а када прођете кривине углавном имате зимзелено дрвеће иако прилично ретко. Сада када пређете кривине скрените десно на шумски пут. Ту је сада део планине који се дијагонално протеже од Тропоје у правцу северозапада. Ствар је у томе да возите око брега или литице, како год је звали, кроз углавном зимзелену шуму а кад заокренете видећете „понорницу“ (поток који нестаје, поток који иде под земљу). Стаза је веома стрма. Постоји неколико стаза са десне стране када пређете кривине. Мислим да је или трећа или четврта. Али не збуњуј те се. Морате обићи литицу и видети поток како иде под земљу. Ако промашите стазу онда се вратите и идите другом јер само једна стаза води око литице. Зато када видите поток возите лагано дуж корита потока. Возите до краја када понире у земљу. Онда обиђите поток и возите до малог платоа на левој страни потока на левој страни потока. Плато је негде у средини између краја потока и планинског гребена са те стране. Са платоа на горе видећете велике стене и стазу којаиде поред гребена до врха изнад. Са платоа гледано на доле видећете поток. Раздаљина од краја потока до места је 50 метара ваздушном линијом. Али када возите од краја потока до места имате око 100 метара. Возите скоро до краја платоа, где почињу стене. Ту је. Видите колико далеко камион може да иде а онда станите на углу. Копајте ту. Када смо били тамо видели смо неко мало предузеће на платоу. Место је на 1600 (метара надморске висине) до 1700 (мислим да се то заснива на информацијама са наше мапе.
Локација Два: Кукеш
Тела однета из области Сува Река. N је видео тела обмотана у сиву војничку ћебад. Углавном мушкарци али и неколико жена. Утоварена тела и сипан је „Капорит“ прах да се прикрије смрад. Одвезена до Кукеш, а затим скренули ка југу и возили до села по имени Нанга... испред Бичаја. Онда су скренули лево до Маје Гјалице. Не идите у Бичај.
Пут је на равном тлу а онда изненада постаје стрмо. Шума кроз коју смо возили (шумским путем) била је мешовита. Има и високог дрвећа такође. Као дигресија, говорио је о затвореничком кампукоји је претходно био са друге стране планинеу близини извора потока који је текао ка Косову. Камп је био око 50 км низ поток. Већина заробљеника тамо су били, према N, бивши МУП и ВЈ који су били претходно држани у селу Зрза на Косову а онда одведени у Албанију почетком Јула. Радили су као дрвосече. Камп се састојао од 10 барака. Заробљеницим су дата Албанска имена. Након неких гласина и буке око кампа, заробљеници су одведени на другу страну планине где је формиран нови камп и где је доведено више Срба. Милири ми је рекао да у неки од њих умирали од исцрпљености и наводоно били закопани у близини места где је његов товар био избачен. Такође, камп је, каже он, „високо опсежних припрема“ за оне Србе кој иће постати донатори органа. Тако смо се возили кроз шумудок нисмо стигли до извора. Извор је био на чистини која се налазила нешто мало изнад шуме. Бараке су биле тамо такође. N каже да је видео неколико заробљеника тамо. Камион није прошаоизвор. Окренули смо камионе право низбрдо око 50 метара где се налазила једна огромна распукла буква која је означавала улаз у шуму. Стали смо неких 10 метара пре распуклог дрвета јер је било стрмо и камион је био истоварен а тела су однета низ падину у шуму. Када смо стигли на локацију видели смо Енвера Цоколија из SHIK. Око 15 рупа је већ било ископано када смо дошли. Два леша у једну рупу. Било нам је потребно сат ипо да завршимо. Место је било забачено. Личило је на Афганистан, само са више дрвећа. Рупе су биле иза дрвећа и и протезале су се у распону од 2 до 15 метарадубоко у шуму у правој линији. Рупе су биле прилично плитке и када су тела закопанавише земље је стављено на рупе заједно са опалим лишћем и малим гранама. Видео сам жбунове малина испред дрвећаи око кампа.
Локација Три: Фуше Круја
Немам белешке за ову локацију проследићу вам их касније.
О С Е Т Љ И В О
Хозе:
По распореду одлазим из Сан Франциска у понедељак 16 Јуна. То ће ме одвети у Подгорицу у среду ујутру. Планирам да одем са мојим истражитељем до локације у близини Бурела да узмем GPS очитавања и надам се, потврдим могући други локалитет у близини куће. Такође се надам да ћу потврдити ствари са Z. Тада би кренуо на Косово... надам се до недеље. Из Београда за Париз а онда у САД у петак 27. Јуна.
Пишем вам да би вам пружио преглед информација које смо развили током протекле године а тичу се судбине Срба и других отетих или нестали х на Косову и у Албанији.
Иако потпуна слика тога шта се догодило овим људима, кад и зашто, још увек није изашла на видело, имамо вишеструке (углавном анонимне) изворе који су нам рекли:
1. Између 50 и 300 људи је држано од стране људи са јаким везама у ОВК на локацијама у близини Тропоје и Кукеша (Бичај). Велика већина ових људи су били Срби са Косова. Према нашим изворима, неки од заробљеника су још увек били живи и задржани у Албанији све бар до лета 2000. Ова информација се заснива на интервијуима са овим изворима:
*Три човека (ниско рангирани чланови ОВК) кажу да су превозили Србе са Косова у Албанију у бар шест различитих прилика почевши од Јуна 1999. Двојица ових извора такође кажу да су превозили мањи број заробљеника са локација у северној Албанијиј до кућа у близини Бурела, у централној Албанији.
*Један човек (такође нижег ранга у ОВК) изјављује да је видео Србе који су држани на локацији у близини Тропоје (такође у лето 1999).Дао нам је имена четворице од ових Срба које сам већ раније добио.
*Још један оперативац нижег ранга ОВК је описао виђање Срба држаних у заробљеништву у селу на Косовској страни границе на путу за Тропоју. Каже да када се вратио у село у Септембру 1999 речено му је да је већина Срба одведена у Албанију.
*Један Косовски Албанац који је држан у бази ОВК у Кукешу каже да је видео бар три Српска цивила такође затворених тамо и чуо о другима који су одведени у Бурел.
*Један бивши официр ОВК средњег или нижег ранга који је такође известио о постојању затвора у северној Албанији.
*Један бивши официр ОВК средњег или вишег ранга (који је био повезан са покојним командантом Дринијем) такође извештава о постојању затвора у централној и северној Албанији.
да су након доласка на места испоруке у Албанији заробљеници проверавани због знакова пребијања као што су модрице.
3. Срби живи одведени у Албанију су у главном били мушкарци цивили између 25 и 50 година. Један од људи који је превозио Србе пријавио је да је видео Српкињу међу заробљеницима који су на крају одведени у централну Албанију (Бурел). Овај извор и још један други „транспортер“ су описали присуство „проститутки“ из Албаније и других земаља у заробљеништву у централној Албанији заједно са Србима.
4. Три извора описују два доктора Косовске Албанце (приложио сам њихова имена) који су били присутни у затворима у северној Албанији и на локацији у централној Албанији. Прецизна улога доктора остаје нејасна али два извора кажу да су доктори (и бар још један доктор из Арапске земље) прегледали заробљенике и изгледа да су имали ауторитетну позицију. Ови извори кажу да су верују како су доктори такође помагали у спровођењу медицинских тестова над заробљеницима иако ни је дан извор није пријавио виђење спровођења ових тестирања. Двојица од ових извора кажу да су „чули“ да је ултразвучно испитивање спроведено над заробљеницима.
5.Два извора (два од три транспортера) описују превожење заробљеника од заатвора у близини Кукеша (Бичај) до друге локације у близини Бурела. Ови извори су детаљно описали кућу где су заробљеници одведени. Трећи извор (бивши официр ОВК високог или средњег ранга) дао је физички опис куће и њене околине који се блиско поклапа са детаљима добијеним од прва два извора. Један од извора кога ћу звати „М“ упутио нас је до куће јужно од Бурела којаје одговарала описима. Направили смо слике те куће и показали другом извору, „А“ заједно са сликама 10 других кућа сличног изгледа. „А“ је изабрао ту кућу између осталих и рекао да је то локација где је извршио три испоруке Срба почевши од касног лета 1999 завршивши у касно лето 2000.
„М“ и „А“ (које смо срели преко одвојених различитих веза изгледа да се незнају међусобно)обојица кажу д асу веровали да кућа у близини Бурела има медицинску опрему која је кориштена да се изваде органи заробљеницима. „М“ каже да је то схватио од других који су били на локацији док „А“ описује одлазак у улазни хол куће и сусрет са мирисом „налик болници“ за који верује да су анестетици.
физичког описа области.
Ови извори су рекли како су органи одвожени до аеродрома Ринас поред Тиране, око 2 сата вожње од куће а одатле авионом до Истабула. „А“ је можда возио органе до аеродрома бар једном приликом, иако одбија да пружи специфичне детаље о томе.
Ови извори кажу да су људски остаци закопавани близу (иза) куће и на једној или две локације у близини.
Сви наши извори кажу да су ову операцију координирали чланови ОВК средњег и високог ранга. Мељутим, само неколицина сведока је била вољна да именује официре ОВК који су били присутни када су заробљеници доведени на Косово. Једно од имена које се јавља у том контексту је име Исмет Тара у Ораховцу. Један од транспортера каже да је Тара био присутан у бар једној епизоди када су Срби били окупљени на Косову и одведени у Албанију. Међутим, многи извори су били вољни да именују људе з акоје су веровали (или им је речено) да су били умешани.
6. Три извора су пријавила да су видели медицинска документа са детаљним спецификацијама о извесним заробљеницима. Један извор бивши официр ОВК средњег или високог ранга каже да су ова документа биал суштински део трговине органима и употребљавана да спаре „донаторе“ са примаоцима.
7. Три извора су описали како су лешеви такође превожени са Косова у Албанију да би се сакрили докази убиства цивила. Међутим, само један извор (један од транспортера) каже да је стварно био сведок овога.
„N“
„Имао сам три испоруке. Прву 20. Јула, онда 23. Јула и последња је била 2. или 3. Августа.
20. Јула пре подне био сам око Клине која је 30 км од Пећи. Дошао сам да видим мог надређеног Петрит Агушолија. Он је рекао да га је Решад Зајми замолио да нађе возача за неки посао. Знао сам да је та група опасна јер је позната по убиствима Срба у Пашино Село. У то време у Клини није било Срба. Речено ми је да треба да возим камион од Пећи до Призрена. Он ми је рекао да радим што ми се каже, да ћутим да заборавим све о задатку да бих могао да доживим старост. Дат ми је прашњав и прљави SAAB. Замрзавање (у контејнеру) није радило. Возио сам од Пећи до Призрена 80 км. Возио сам сат ипо. Петрит је био самном у камиону. По доласку у Призрен рекао ми је да кренем ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо крај Љутоглаве и скренули 1 км након Љутоглаве. Љутоглава је између Суве Реке и Призрена. 1 км после Љутоглаве скренуо сам десно. Тамо је била једна велика троспратна кућа са десне стране о тамо сам скренуо десно и возио између 100 и 200 метара. Тамо је било тридесет заробљеника, укључујући једну жену, који су нас чекали и 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно дуго пешачили. Били су прашњави и прљави и неки од њих су имали модрице. Атмосфера је тамо била нормална и испрва сам мислио да ће бити размењени за наше људе. Један војник ОВК је испитивао неколико Срба. Један од њих је рекао да је Драган Јаћимовић из Шилова. Имао је око 40 година. Шилово је у близини Гњилана. Други Срби су били из Ратимље, Оцеруше и Гњилана. Било је неколико људи са презименом Костић из Ратимља. Људи су присиљени да уђу у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит је сишао у Призрену. Двојица из ОВК су била самном у кабини целим путем. Нису били у униформама. Имали смо дискретну пратњу у Голфу 2 са 4 униформисана из ОВК у њему. Петрит је био обучен као цивил. Један од ОВК из кабине је био веома непријатан. Питао сам га за одредиште. Рекао ми је да ћути м и да возим. Возили смо се до Кукеша. Требало ми је сат ипо да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морине. Саобраћај је био веома густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћале и било је много камиона у оба правца. Али док смо напууштали Призрен морао сам да станем због проблема са гумом.
Тамо је стизала група од 15 заробљених Срба. Пресецали су пут. Пинцгауер џип је лагано возио испред њих са ОВК унутра. Четри или пет ОВК војника су ишли уз Србе. Застали су да попуше цигарету. Између људи сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око 30 година стар. Неки од Срба су имали униформе.Речено ми је д асу то заробљни припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног из ОВК шта ће урадити са њима. Рекао ми је да ће обарати дрвеће у Албанији. Група је скренула десно са главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Стигли смо у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш кренули смо другим путеми кренули на север а онда сам испоручио Србе. Тада сам се довезао назад у Призрен.
23. јули 9 – 10 преподне
Двојица из ОВК из камиона поново. Иста путања исти камион. Овог пута смо возили даље од претходне локације на путу за Суву Реку. Стигли смо на скоро 1,5 км испред улаза у Суву Реку. Онда смо скренули лево на неки сеоски пут. Чекала нас је ОВК група под вођством злогласног Исмета Таре, наводно из Суве Реке. Овог пута сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Осетио сам мирис крви и знао сам да су свежи. Оба пола, иако углавном мушкарци. Утоварили су лешеве у камион. Сипали су „Капорит“ прах ко ј користимо за дезинфекцију и смрад. Иста путања за Кукеш, око 12.30 часова. Овај пут сам скренуо на југ. Лешеви (сумљам да су из Суве
Реке, Гњилана, Ораховца). Када смо стигли на место видели смо Енвера Цоколија из SHIK. До 1991. био је у Српском МУП-у у Приштини. Он је био поверљиви човек Башким Газидеде. БГ је био шеф SHIK у Беришино време. Пратња из Голфа 2 је истоварила камион. Поново су користили маске и рукавице. Око 15 рупа је већ било ископано када смо дошли. Два леша у једну рупу. Требало нам је сат ипо да завршимо. Место је било веома забачено. Личило је на Афганистан, само више дрвећа. Онда смо се вратили у Призрен, а из Призрена у Пећ где сам вратио камион људима који су ми га дали.
Непријатни тип из ОВК из кабине ми је рекао када је камион натоварен у близини СР: „Погледај ово добро. Мој брат је завршио у трепчи.“ Након што смо се вратили из АЛбаније непријатни тип ми је рекао да ћемо бити у контакту.
2. или 3. Август
Било је око 10 или 11 ујутру. Незнам. Знам сигурно да је било пре подне. Добио сам позив од Непријатног типа. Незнам одакле је он али сигуран сам да није из Пећи. Рекао ми је да имам товар за превоз. Дошао сам у Капишницу у Пећи. Стари Мерцедес камион хладњача је био тамо. Већ је био натоварен са катанцем и ланцима на задњим вратима. Исти тим у Голфу 2 и двојица из кабине. Овај пут сам возио у Морину а не у Морине а онда до Тропоје. Требао нам је 1 сат и 45 минута да стигнемо до Тропоје из Пећи. Киша је ромињала код Морина. Иста процедура као пре. Све добро организовано. Гробови већ припремљени. Требало је сат ипо да се све заврши. Овај пут ми је било тешко јер је било високо у планинама и било је стрмо па сам имао проблеме са камионом док сам га возио до горе. Тројица су нас чекала тамо. Овај пут нисам знао колико је тела било бачено у рупе. Био сам у кабини сво време. Главна особа је из SHIK овог пута, иако није био присутан на лицу места био је то локални мафијаш из Дибре или Пишкопија – исто место. Његово име је Самури Амре. Сигурно знам за седам испорука до Албаније све укупно.
N је рекао да је 4 друге испоруке извршио његов брат. Питао сам га како је знао за имена људи из SHIK. Рекао је да је чуо двојицу у кабини како причају о типовима из SHIK и да је такође чуо да тренутни шеф SHIK Фатос Клоси нема појам о овим операцијама.
Р & С
Према Р, а ја мислим да његове речи имају кредибилитет, ништа се не може урадити на јужном Косову без кланова у Пећи и Призрену, ништа што је у вези са организованим криминалом (дрога, проституција, цигарете, оружије, прање новца итд).
Према Р, Даут Харадинај и Наим Маљоку су лично главни за Пећ, Ђаковицу и све доле до Јуника а линија поделе иде кроз долину Метохије све до Милешева. Каже да је Маљоку веома моћан и скоро равноправан партнер Рамушу. Финансирао је и донео много оружија пре и у току рата. Прилично је умешан и у посао са наркотицима. У другом сектору који се састоји од Призрена, Суве Реке, Ораховца, Урошевца (Феризај) и дела општине Малишево била је друга група, аутономна али још увек под Рамушем и Даутом Харадинајем. Обласни лидери (вође) били су Ислам Кастрати, Шићири Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране крај Призрена док су Кастрати и Ђељај баш из Призрена. Био је официр ОВК у Урошевцу по имену Насер који је снабдевао другу групу заробљеним Србима из своје области. Р није могао да се сети његовог презимена. Рекао је да је ОВК из његове зоне куповао Србе из северниох Општина (област) такође.
Даут Харадинај је био главни за ОВК базе у области Тропоје од 1998. Р је био много пута и лично комуницирао са Даутом и Рамушом, али много више са Даутом. Чак и у току и пре бомбардовања неки Срби су одведени тамо као заробљеници али главнио одлазак се догодио убрзо након рата. Као што су ми остали рекли, Р ми је рекао да су Рамуш и Даут тражили од локалних команданата ОВК да се уздрже од даље освете почетком Јула 1999. Са друге стране организовали су киднаповања преосталих Срба у областима под њиховом контролом и њихову депортацију у северну Албанију. Наставили су са егзикуцијама као одмазфом али су их боље контролисали. Рамуш је дао строга наређења локалним командантима да му рапортирају ако ухапсе било ког Србина. У области Ђаковице значајни део овога је урађен уз помоћ Џафера и Гено Пожега и извесног Насера који је био специјалиста за поправку гума раније.
У Призрену Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у хватању живих Срба. Пуно је уживао мучећи их. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ознакама ОВК. (С је потврдио ово и рекао да је ЏЕ рођен у веома сиромашној породици и да је починио своје прво убиство када је био веома млад. Убио је више полицајаца пре него што се рат разбуктао и још више цивила и такође Албанаца који су осумњичени з асарадњу са Српским окупационим снагама. Веома је бескрупулозан а чак је убиои два веома блиска сарадника јер су га преварили за малу количину наркотика вредну само 2000$). Р је рекао да су Џавид и Даут у веома добрим односима. Елшани је водио логор у селу Насек крај Призрена и такође организовао два погора за заробљене Србе у северној Албанији. Један је био у Бичај, јужно од Кукеша а други је био на планини источно од Бичаја – то је где је наша друга лоокација – N је рекао да је постојао логор поред гробних места, (С је потврдио да је „момак“ (тип) организовао бараке за Србе и храну у Албанији). Елшани је блиско сарађивао са Кастратијем и породицом Ђељај из Призрена.
отвори било шта у Призрену без његовог благослова). Остали чланови породице су Даут, надимак Дачи који је сексуални манијак и према Р и према С, онда Фадил који је тешка пијаница и често је у Елбасану у Албанији, Реџеп и још неколико других чијих имена Р није могао да се сети. Они су у изузетно добрим односима са Рамушом и Даутом Харадинај.
Друга породица Ђељај ј еврло блиско повезана са Исламом. Шаћири Ђељај је тренер фудбалског тима „Лирија“ и власник је ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Име његовог брата је Феим. Према С и Р, Шаћири је изузетно интелигентан и има улогу саветника (consigliore – konsilijere) Исламу. У суштини он је Исламов мозак.
Интересантно је да су све ове породице, Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена у северној Албанији. Име племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су рођаци док Елшани им нису рођаци али су из истог племена и породица Елшани одржава одличне односе са друге две породице деценијама. Све ове породице су тешко умешане у послове: наркотика, проституције, рекетирања, изнуде итд.
Р ми је такође дао још неколико других имена умешаних у сличне „пословне активности“. Поменуо је извесног члана ОВК Даут Лауша из Суве Реке којим је помагао да сакупе Србе.
Такође да кажем да ми је Р рекао да је половина Харадинај и Маљоку племена живела са друге стране границе у области Тропоје. Даут и Рамуш, али посебно Даут има изузетно добре везе (односе) са средњим Истоком (Блиски исток) и Турском. Многи исламисти су долазили у ОВК базе у Тропоју и Кукеш пре и у току рата.
Р мије рекао и да је много Срба радило на фарми на северу када је он био тамо. Рекао ми је да су они такође имали наређења да уклоне лешеве са одређених локација и однесу их у Албанију и да тако уклоне доказе. У јесен 1999. ОВК је много више користила планинске стазе и путеве или долине малих река да транспортују и мртве и живе Србе јер је било много теже возити преко границе.
С је коначно споменуо једно име у вези са трговином органима: Алија Љуљаји из Елбасана. Такође у истим „пословним активностима“ и са добрим контактима у Турској и „неким другим земљама“ у тој регији. Он је доносио новац од органа „њима“. Ко су били „они“ било је моје питање. „Па Џавид... и неколико других. Џавид нема душу па ми не смета да кажем ењегово име у вези са овим послом.“
Р је ода упитан о Алији Љуљају. Брзо је одговорио д ага зна и да је он рођак Ислам Кастратија и Шаћири Ђељаја и добар другар Даута.
Р ми је рекао да су користили многе који су избегли мобилизацију да изврше прљаве ствари за ОВК као што су ископавање и транспорт лешава у Албанију или су неки приморавани да убијају Србе и Албанске издајнике плус многи су обавезни да плаћају новацза заштиту и тако надокнаде дуг за Албанску ствар. „На овај начин сви су некако били умешани у нешто прљаво и није било излаза“.
Давана им је добра храна и имали су напоран рад на фармама и секли су дрва. Након неког времена, када су добили наредбе за органе, одводили су их до Бурела где су чекали до операција. На дан пре операције они су одвођени до Фуше Крује, или боље речено до ранча у близини, источно од градића. Тамо би их такође бацили пошто би узели све што им је вредело од њих. Тако да су места закопавања на приватној земљи. Такође је поменуо неко гробље у близини града али без детаља. Онда је коначно потврдио да је Елшани тешко умешан у посао. Када сам га питао за Ђељаја и Кастратија његов одговор је био: „Па... срање, па... логистика, ... зваћу вас поново“.
С је рекао да је од прва два Србина извађено само два бубрега и да су онда убијени. Намера је била да се продају на тржиште. Касније су то чинили много боље и зарађивали до 45000$ по особи. Највећа испорука је била када су одрадили 5 Срба заједно а онда право на аеродром. Рекао је да су узели право богатство тада. Друге испоруке су биле обично од 2 или 3 Срба. Рекао је да је Даут Харадинај долазио у Тирану неколико пута да види како то иде и има је једну свађу са једном породицом у Фуше Круја али се онда све смирило. Каже да је Рамуш долазио у Тирану неколико пута. Незна ништа о Рамушином директном учешћу у овоме али мора да еј знао за то и препустио све Дауту. Такође је додао да није много људи било директно умешано у ствари са органима. Локални команданти ОВК су били у обавези да предају своје заробљенике Елшанију и Дауту, док возачима и обезбеђењу уопште није давано много новца.
Рекао ми је да су обично летели комерцијалним летовима понедељком и средом до Истамбула. Рекао је да је капацитет авиона био 70 до 80 путника. В је потврдио јутарњи лет понедељком за Истамбул. Био је нем за остале детаље осим што је додао д аје операције такође рађена у Бурелу јер је био само на 2 сата од аеродрома и да је такође постојао затвор за Србе у Круји централној Албанији, где су чекали операције у Фуше Круји.
С ми је рекао да није било проблема на аеродрому у Ринасу. Људима који раде тамо је дато нешто новца да зажмуре а исто тако и у Истамбулу.
В се придружио ОВК у септембру 1998. Он је из предграђа Призрена.
Прва испорука:
Каже да је добио наређење 2. Јула од свог команданта да иде до Суве Реке до Урошевца са још једном војником (колега возач) и испоруче папире високом официру ОВК и да након тога уради шта год му буду рекли. Било је око 10 пре подне. Чекали су у некој кући до 2 поподне (ту су и ручали) а онда им је речено да возе до Талиновца и покупе још једног војника ОВК (зваћемо га трећи човек од сада па на даље) на излазу из Урошевца. Возили су бели VW комби. Покупили су тог човека, В се сећа да га је видео у Приштини два пута.
Возили су до Талиновца а онда још 100м северно а онда отишли до куће у чијем су подруму била петорица Срба које је држала ОВК. Видео је два старија човека шездесетих година, два младића, можда у касним двадесетим или раним тридесетим годинама. Билису веома прљави са модрицама по глави. Један од њих је носио кошуљу ВЈ. Ту је такође била и једна жена, можда у касним педесетим. Трећи човек их је псовао и викао да Срби морају да плате све што су урадили Албанцима. Зграбио је једног од старијих мушкараца и питао га је за сина. Старији човек је ћутао а онда га је Албанац ударио песницом и Србин је пао. Добро је погледао млађе Србе и извео их је напоље. Ставио им је лисице и увео их је у комби. Онда су се њих тројица одвезли назад до Суве Реке и тамо преноћили. Веом арано ујутру једна ОВК патрола је довела још једног Србина тамо. Трећи човек је разговара са њима и дао неки покрет патроли и увео Србина унутра. Било је око 6 ујутру.
В им је донео доручак. Каже да је био изненађен што је храна била толико обилна за затворенике. Око 6.30 ујутру заједно са трећим човеком дошао је још један Албанац обучен као цивил. Наредио је Србима да скину кошуље и питао их је да ли су тучени моткама или пендрецима или било чиме. Срби преузети у Талиновцима су рекли да су примили неколико удараца у главу и то је све. Тада им је речено да се обуку и око 7 су били на путу за Призрен. В је био изненађен начином на који је поступано са њима. Мислио је да ће бити размењени за заробљене Албанце. Након доласка у Призрен направили су паузу од пола сата а онда је седморо њих наставило према граници. Било је 4 Албанаца и 3 Србина у задњем делу комбија. Ставили су повезе преко њихових уста, већ су имали лисице и речено им је да буду тихи или ће бити убијени на месту. Прешли су границу без проблема. Претиснули су сирену поздрављајући немце и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама које су се враћале. Прво су возили до Кукеша тамо су покупили још једног Албанца који је сишао код Бичаја, јужно од Кукеша. Такође су четврти човек обучен као цивил и трећи човек из Урошевца изашли код Бичаја. Тамо су примили два друга Албанца (па, касније се испоставило да је један од њих Арапин из Египта) и возио их све до Бурела у централној Албанији где су испоручили Србе.
Требао им је цо дан да стигну тамо јер је пут био ужасан. Типови које су покупили уопште нису били комуникативни. Један од њих је живео у Турској 5 година и рекао им је неколико речи о томе где да возе. (Касније када сам разговарао са В рекао ми је да се осећао веома непријатно са овом двојицом. Нису дозвољавали њему и његовом колеги уопште да разговарају и тражили су им два пута да стану да би могли да распросту тепихе и моле се. Рекао је да је касније чуо од трећег човека да је други „молилац“ био Египћанин.
Друга испорука:
Следећег дана су се вратили на Косово и одмарали до 14. Јула. Онда су В и његов колега возили у Грековце, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле су отишли до другог села које се зове Дубрава а онда назад у Грековце а онда источно од Грековца поред два манастира где су преузели три Србина на обали реке Сушница. Касније на повратку у Призрен када су кренули главним путем преузели су још два Србинаод јединице ОВК. У ствари један од њих је био Словенски Муслиман. Није ми рекао како је то знао. Били су ужасно пребијени и рекао је да је касније задњи део његовог комбија био умрљан крвљу. Такође су добили два војника ОВК као пратњу у комбију и тада су имали мали камионет иза себе.Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу локалног Албанца и тамо је такође било 6 Срба у камионету који се зауставио близу њих. Сви су одведени у исту кућу. Ту је била са њима и једна девојка Циганка и једна старија жена. Циганчица је одведена те ноћи. Чуо је д асу је војници ОВК силовали. Никада је више није видео. Следећег јутра су преузели 3 Србина из групе доведених претходоног дана.
То јутро је у Тусусу дошао трећи човек из претходне испоруке и покупио млађе Србе који су добро изгледали. Онда су се сви (три Албанца и три Србина) одвезли у Кукеш где су поново срели Турског Албанца, овога пута самог. В каже да је трећи шовек поздравио са „Здраво Махмут“ док је овај одговорио Селам Алејкум или нешто на Арапском. „Махмут је рекао нешто као да каснимо и да би требали да се боље држимо договора и да ће авион чекати. Овај пут смо се возили до Фуше Крује. Стигли смо касно ноћу. Ужасна вожња.“ Рекао је да је возио до ранча у близини тог града. (Поново касније у разговору сам сазнао да су затекли 4 Арапина и 2 Албанца унутра који су се такође вратили са севера, из Бајрам Цурија. Два Арапина су били у униформама ОВК. Рекао је да се осећао ужасан смрад у кући и да су свугде по зидовима били исписани стихови из Курана). Закључали су Србе у једној од соба. Следећег дана су се В, његов колега возач и трећи човек вратили на Косово. При повратку их је трећи човек упозорио да држе језик за зубима и да ће бити одговарајуће награђени. Објаснио је д асу рат и хаотични вакум након њега савршена ситуација за посао „јер већ су добили много наруџбина и да требају да убеде клијенте да не лажу и да је Махмут од велике помоћи“. Већи део времена је трећи човек причао В-овом колеги возачу. Он је такође рекао да му се „они“ не свиђају али да добро плаћају. Питао сам ко су „они“ а В је само одговорио: „Клијенти“.
Трећа испорука:
Након овог имали су одмор три дана. У међувремену је друга група узела његов комби и извела вожњу до Кукеша и вратитли се истог дана. Онда 18. Јула В је имао још једну испоруку, овог пута само до Бичаја. Преузели су три Србина у Сувој Реци рано ујутру. Трећи човек им се придружио у неко време пре границе у другом комбију а онда је прешао у В-ов комби. У другом комбију су била двојица Срба. Заједно су стигли у Бичај где су их испоручили локалним људима који су радили за „једну чувену породицу“. Вратили су се у Призрен истог дана.
Након овога В је био на „одсуству“ до 19. Августа док је његов возач колега одрадио још неколико испорука и још две групе. Онда 19. Августа његов колега возач и трећи човек су га позвали да им се придружи. Прво су возили до Ландовица а онда до Пиране где су се зауставили поред реке Дрини и Бардхе. Преузели су из шатора 10 до 12 Срба и убацили их у мкамион (овога пута је то био црвенкасти прашкасти Волво камион), а онда су између Пиране и Ландовица узели још 6 или 7 Срба. Трећи човек је објасни о да ће бити лакше ако их све одједном пребацимо у Албанију јер све постаје осетљивије и не би волео да се коцка ако буде проблем са КФОР и другим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш тог дана и преноћили на оближњој фарми Где је већ петоро Срба држано у заробљеништву. Следећег јутра су он и трећи човек заједно са колегом возачем наставили до Бурела са 4 Србина у комбију док су остали задржани у области Кукеша. Овог пута су возили до другог дела Бурела до куће чија је унутрашњост личила на малу клинику. Кућа је имала само приземље и изгледала је као да је ту раније био ресторан. Трећи човек је рекао да већина „органа“ иде на Блисики Исток, посебно у Дамаск, „онај у Сирији“ објаснио је. Поново су испоручили Србе локалним наоружаним људима и тамо је В приметио једног типа са тамнијом кожом и брадом којије лако могао бити Арапин. В и двојица других су преноћили у другом делу Бурела и отишли до Тиране следећег дана где је трећи човек посетио Махмута и Арапина ког је В срео први пут. Није био на састанку. Остали су у Тирани још један дан. А онда се вратили на Косово и то је било све.
В-ов колега возач му је рекао да је око 60 Срба одведено у Албанију од стране њихових група али је можда половина њих употребљена за ову „врсту посла“. Додао је да су неки од њих били „медицински третирани“ у Кукешу и Бичају али није знао да објасни како. Питао сам да ли су узорци крви узимани од Срба или шта је рађено а он није знао да одговори. Његов колега возач очигледно није био задовољан новцем који је добио. Рекао је да су Махмут са својим пријатељима, трећи човек и високи официр ОВК и Албански гангстери зарадили богатство док су њима дате мрвице. Колега возач је исмејао Махмутову причу да су имали велике трошкове јер су морали да изнајме млазњак итд. Махмут је рекао да органи не могу да трају вечно у фрижидерима итд.
Уједињене Нације УНМИК Уједињене Нације
Референца: DOJ / DIR / 2774 / pec / 03 12. Децембар 2003
Драги господине Сач,
Доле су дати детаљи везани за случај наводних Албанских ратних злочина, предмету недавних дискусија.
1. Почевши средином 1999. (а вероватно раније), између 70 и 200 људи је силом одведено камионом и комбијем до приватних затвора у близини северних Албанских градова Кукеш/Бичај и Тропоју. Већина ових људи су били етнички Срби са Косова отети између Јуна и Октобра 1999. Срби одведени у Албанију су углавном били људи између 27 и 50 година. Почевши од Јула 199, према вишеструким изворима непознате поузданости, неки од ових заробљеника (24 до 100) су били пребачени из северне Албаније до приватне куће (или кућа) у близини града Бурел (или Бурели), око 110 км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема донета у кућу је коришћена од стране доктора да се изваде унутрашњи органи из заробљеника који су након тога умирали. Остаци су закопавани у близини. Органи су транспортовани до аеродрома Ринас крај Тиране (око 75 км западно од Бурела) и авионом превожени у иностранство. Поред етничких Срба, други заробљеници довођени у кућу су описани као жене „проститутке“. Бар две жене су можда из Мирдите, Албанија. Последња испорука заробљеника из северне Албаније до куће у близини Бурела је пријављена у пролеће или рано лето 2000. Године.
2. Као додатак заробљеницима који су живи одведени у Албанију, непознат број лешева, з акоје се верује да су Српски цивили, су наводно транспортовани са Косова у Албанију где су закопавани на забаченим локацијама.
3. Горе наведене информације су засноване на интервјуима са најмање 8 извора, чија је поузданост непроверена, сви етнички Албанци са Косова или из Црне Горе који су служили у ОВК. Према овим изворима, праспорт и хирушке процедуре су спровођене уз активно учешће и/или знање средњих и високих официра ОВК као и доктора са Косова и из иностранства.
4. Кућа где је вађење органа наводно спроведено налази се 14,58 км јужно од Бурела, на приближно 41032’49’’ северне географске ширине и 20000’19’’ источне географске дужине. Кућа се налази у ссеоцету Куртешикоје се налази 6 км западно од главног пута који повезује Бурел и Клос (или Клоси). Раскршће земљаног пута до Куртешија је око 8,57 км јужно од првог моста од Бурела.
Г-дин Џонатан Сач
ICTY Вођа Мисије
за Косово и Македонију
5. Ови извори су тражили да се њихов индетитет сакрије. Они су индетификовани бројевима.
1. Етнички Албанац са југозападног Косова који је служио као возач и борац ниског ранга у ОВК током рата. Извор 1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова до северне и централне Албаније.
2. Етнички Албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998. и служио углавном ако борац ниског ранга и возач. Извор 2 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова до северне и централне Албаније.
3. Етнички Албанас са северозапада Косова који је био возач и официр безбедности додељен регионалном штабу ОВК на западном Косову. Извор 3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова до северне и централне Албаније.
4. Етнички Албанац из Црне Горе. Служио у ОВК као борац нижег ранга и возач. Извор 4 тврди да је директно учествовао у закопавању Српских цивилана Косову и у транспорту заробљеника са Косова до северне Албаније.
5. Етнички Албанац са Косова који је био официр логистике средњег рангау ОВК са блиским везама са Рамушем Харадинајем. Извор 5 тврди да поседује директна знања о транспорту заробљеника са Косова до северне и централне Албаније. Његова директна улога остаје нејасна.
6. Етнички Албанац из Призрена кога је ОВК оптужила за сарадњу са Србима. Одведен је у заробљеништво заједно са својим братом и држан у бази ОВК смештеној у фабрици у Кукешу. Пуштен је и вратио се у Призрен након рата. Тврди да је видео Српске заробљенике држане од стране ОВК у Кукешу.
7. Етнички Албанац са Косова који је служио као војник нижег ранга у ОВК. Извор 7 тврди да поседујеј директно знање о приватним затворима у северној Албанији.
8. Етнички албанац који је служио под покојним командантом Дринијем. Извор 8 тврди да поседује индиректнознање о транспорту заробљеника са Косова до северне Албаније.
Искрено ваш
Пол Е. Кофи
Директор
Одељења ПравосуђаРАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ СРБИЈЕ
ПРОПАГАНДНО-ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА
Нема коментара:
Постави коментар